Istorija vojvođanske kuhinje

Još krajem XVIII veka na prostoru Vojvodine je pisano o pripremanju hrane, kada je Zaharije Orfelin objavio prvu knjigu kuvarskih recepta u Sremskim Karlovcima. Prvi srpski kuvar sastavio je i štampao jeromonah Jerotej Draganović u manastiru Krušedol, na Petrovdan 1855. godine.

U Novom Sadu je iz štampe 1877. godine izašao Kuvar Katarine Popović – Midžine, a u Velikom Bečkereku 1914. godine štampan je Kuvar zaboravljenih jela.

Gastronomija Vojvodine se formirala kao odraz složenih uslova života, geografskih karakteristika: prirodnih uslova i društvenih zbivanja na ovom prostoru. Na području Vojvodine javlja se velika mešavina kuhinja, a samim tim i veliki broj različitih jela. Ova kuhinja je mešavina različitih uticaja naroda koji vekovima žive nа ovom prostoru. Na ishranu i pripremanje jela u Vojvodini, mnogo je uticao dolazak Nemaca. Oni su doneli svoja jela, običaje, pripremanje zimnice, vina, gajenje voća i vinove loze, pa je srpsko stanovništvo poprimilo dosta njihovih jela i načina pripremanja hrane. Takođe, u Vojvodini je prisutno bogatstvo kulinarskih znanja i međusobnog uticaja mađarske, rumunske ili slovačke kuhinje, a mnogobrojna jela su izvedena iz ruske ili neke druge kuhinje iz okruženja.
Različiti uticaji čine vojvođansku kuhinju specifičnom, a time i atraktivnom za turističku potražnju, tim više što se od oblika koji odražavaju promene u kulturnom životu sela, najmanje promenila ishrana stanovništva.

Uticaj se uočava i u nazivima mnogih jela sačuvanih do danas: iz nemačkog – fruštuk/doručak (Das Frühstück), jauzna/užina (Die Jause), Foršpajz/predjelo (Die Vorspeise), rinflajš/goveđe meso (Die Rindfleisch), cušpajz/varivo (Die Zuspeise), knedle, štrudle, krofne… iz mađarskog: perklet/prženo meso u sopstvenom sosu (pörkölt), gulaš (gulyas), paprikaš (paprikas)…

Od starina su hranu u kući spremale najstarije žene oslobođenje glavnih poljoprivrednih poslova, a ostatak ukućana je bio na njivi.

Doručak je po običaju bio nešto kaloričniji. Često se jela sveže pečena lepinja ili hleb, namazani svinjskom mašću i posuti mlevenom crvenom paprikom.

Tokom zime u Vojvodini su od starina postojala tri obroka: doručak ili “fruštuk“ (u 7 sati), ručak (uvek u podne) i večera (u 18 časova). Tokom leta, kada su dani bili duži bilo je više obroka. Pored uobičajenih tu je pre podne oko 10 sati bila “jauzna“ ili “mala uja“, a popodne oko 17 časova je bila “velika uja“. Za ove obroke su se obično spremale jabuke u “šlafroku“, “hleba i masti“ sa alevom paprikom i sl. Oni koji su se zatekli na njivi su često znali da pojedu neko sezonsko voće i hleb.

Danas je teško izdvojiti neka jela kao karakteristična za pojedine narode (pošto se kod više njih javljaju ista jela), jer živeći zajedno, prenosili su jedni drugima kroz godine svoja iskustva, običaje i stvorili vojvođansku kuhinju.

Slobodno se može reći da je gastronomija jedna od najatraktivnijih turističkih ponuda Vojvodine i da se u Vojvodini na dijetu zaboravlja. Ovde se dobro jede.

Pročitajte i:

Ostavite komentar